Други пишу: Овако је Глас Српске испратио наступ Синише Овуке на полуфиналу ЦЕВ Лиге шампиона

Када се оцјењује рад судија у било ком спорту обично се каже да су најбољи они о којима се у данима послије утакмице ништа не пише и коментарише. Јунак ове приче већ годинама успијева да испоштује најважнији неписани постулат свог заната, а на срећу ни повод за овај разговор није ништа супротно, напротив. Бањалучанин Синиша Овука једно је од најпризнатијих имена у послу којим се бави, јер да није тако сигурно не би добио прилику да дијели правду у полуфиналу Лиге шампиона за одбојкашице између Новаре и Вакифбанке. Признаје да прије двадесет и кусур година када је први пут узео пиштаљку у руке није имао у подсвијести да ће досегнути овај ниво, иако је имао амбиције и степеницу по степеницу крчио пут ка врху.
“Огромна част је судити такав меч, посебно у Италији, јер је одбојка у овој земљи више од спорта. Када то кажем не мислим само на квалитет екипа и игре, већ и на све пратеће ствари, маркетинг, спонзоре, забаву… Сваки пут посебно ме одушеви публика која је невјероватно едукована, осјети сваки поен, сваки битан тренутак… Наравно, утакмица је била врло неизвјесна и захтјевна, улог огроман, али су такви мечеви на крају крајева и оно чему се нада сваки судија у својој каријери” – рекао је Овука.

Овај меч сигурно му је врхунац досадашње каријере, иако је и раније имао прилику да осјети атмосферу саме завршнице великих такмичења. Од сезоне 2014/15. на листи је арбитара Лиге шампиона, а двије године касније постао је члан прве квалитативне групе. У сезони 2017/18. дијелио је правду у четвртфиналу плеј-офа Лиге шампиона између Трентина и Лубеа, а исте године и финале ЦЕВ купа између Езачибашија и Минчанке. Упоредо се пробијао и на репрезентативном нивоу, па је судио гран при за даме у Перуу, Свјетску лигу за мушкарце, те Свјетско првенство за даме до 20 година. Ипак, као прекретницу у каријери означава Европско првенство за кадете 2013. које је одиграно у БиХ и Србији.
“Судио сам врло јаку групу у Београду коју су чиниле Русија, Турска, Француска и Србија. Јако добро знамо шта представља Србија у одбојкашком свијету, тако да ме је гледало, да тако кажем, много битних очију. Одрадио сам добар посао, тако да сам делегиран за финале између Пољске и Русије, а посебно ми је драго што је она одиграна у Лакташима. Вријеме је показало да сам одлично испунио задатак и од тада је све кренуло узлазном путањом” – рекао је Овука.

За разлику од других екипних спортова, у одбојци нема физичког контакта па су људи склони да помисле како посао судијама није превише компликован. Наш саговорник ипак открива детаље који промакну пуком посматрачу са стране.
“Одбојка је једини спорт у којем се досуђује техника одигравања са лоптом, а да то препознаш и примијениш у ђелићу секунде мораш да имаш велико искуство и знање које се не може научити из књига. Велика већина успјешних судија раније су били играчи. И ја сам прошао тај пут који је, према мом мишљењу, неопходан и драгоцјен за искуство које сада примјењујем. Специфичан је и начин борбе са стресом. У осталим спортовима можете да дозу стреса избаците кроз трчање, што код нас није случај. Ми стојимо на једном мјесту, морамо да оставимо утисак самопоуздања и владања ситуацијом, а то је врло тешко у савршено мирном положају. Због тога је психологија суђења јако специфична. Пред сваку утакмицу имам дозу треме, небитно да ли се ради о утакмици Премијер лиге или полуфиналу Лиге шампиона. Управо ме та трема чини спремним. Оног момента када ступим на терен а не будем осјећао трему и стрес мислим да ћу оставити пиштаљку” – подвлачи Овука.

Ни сам не зна колико утакмица је одсудио од 1997. године када је почело његово путовање. Ипак, у једно је сигуран.
“Никад ми се није десило да одсудим утакмицу без грешке! Не постоји судија који не гријеши, али је разлика између добрих и врхунских судија у брзини и начину превазилажења такве ситуације. Онај ко остане миран, ментално јак и сталожен, те не дозволи да тај један сегмент утиче на њега у наставку меча, на правом је путу. Озбиљан судија не смије да размишља о компензацији, она за не смије да постоји. На крају крајева и челенџ је показао да је људско око далеко од савршеног. Потребно је да судија има знање и искрен приступ, јер када на тај начин убиједи играче да није било зле намјере онда ће наставити да држи конце игре баш као и прије грешке” – објашњава Овука.

Одбојка је увијек важила за џентлменски спорт па с тога нема много конверзације са арбитрима, она је дозвољена само тренерима и капитенима. Зато је и начин припреме другачији него код судија осталих спортова.
“Трудим се да имам у глави сваки пут када изађем на терен да сам ту због играча, тренера и публике, а никако они због мене. Да служим као сервис који је неопходан, али је најбољи када се не примијети. Највећи проблем судијског позива је људски его. Када успијемо да га склонимо са стране и прихватимо своју улогу као посљедњу у овом ланцу, а играче и тренере гледамо као на наше послодавце онда смо на добром путу. У смислу упознавања са карактером оних којима судим највише се припремам за тренере. Има сам прилику да судим Вакифбанки два пута прије овог меча, а њихов тренер је чувени Ђовани Гвидети. За њега важи прича да је јако незгодан, али чини ми се да смо јако задовољни један другим. Апсолутно ни у једном моменту није показао неспортско понашање иако је његова екипа доживјела болан пораз. Суштина приче је знање и искрен приступ послу. Када су ствари посложене тако, тренери ће и опростити грешку” – рекао је Овука.

Наш саговорник јако је пажљив са амбицијама и циљевима, јер како каже, не би волио да се разочара уколико нешто зацртано не испуни.
“Тиха амбиција постоји, али се не оптерећујем. Олимпијске игре свакако јесу циљ, али и ако не дође до њих презадовољан сам са овим што сам до сада урадио, што сам добио прилику колико знам и могу и што нисам брукао прије свега Савез из којег сам поникао. Успијевам да исто гледам на сваку утакмицу, било да судим у лиги БиХ или Европи, јер да није наших играча и домаћих такмичења сигурно не би било ни мене ни мојих колега” – закључио је један од најцјењенијих европских судија.

Награда за јубилеј Удружења судија. Српска тренутно има шест међународних судија, што је у омјеру са величином савеза и условима у којима стасавају број за сваки респект.
“То је свакако плод квалитетног, искреног и поштеног рада. Можда је моје делегирање за полуфинале Лиге шампиона најљепша награда за 25 година постојања Удружења одбојкашких судија Републике Српске. Радимо системски, поштујемо хијерархију, много пажње поклањамо едукацији и са сигурношћу тврдим да имамо одличну базу новог нараштаја судија који имају лијепу будућност” – рекао је Овука.

Захтјевни тестови. Иако по природи посла скоро да немају физичку активност, судије пролазе захтјевне прегледе и провјере. Тако исто као и арбитри у осталим спортовима који неријетко претрче и десетак километара, морају да прођу захтјевне тестове.
“Да би човјек био ментално фокусиран мора да буде максимално физички спреман, то је став медицинске комисије ЦЕВ-а, који лично подржавам, јер сам се увјерио у то. Морамо да прођемо Куперов тест, да имамо одређен “боди мас” индекс, тако да смо константно у тренингу. Лично одрадим бар пет тренинга седмично” – рекао је Овука.

https://l.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Fwww.banjaluka.com%2Fsport%2Fostali-sportovi%2Fodbojkaski-sudija-iz-banjaluke-iz-sezone-u-sezonu-pomjera-granice%2F%3Ffbclid%3DIwAR2-bsHvjI1Ln9r92LUiToBoMSa_dZbpiu-SAvhYDyWEA33zxY1g_3y_Cx8&h=AT3coW8uBhit5BmVvrPs7shQoL8RnBZxjyAW03Sk-0pNlQc9XjtRt9nEyzw76T53Z3AR0A5lTwsMXHDCNFfjXoFDHARglO2ee7tbe-H8grnOxZXpCty84C9xSZmK39AEZxk

Повезани текстови

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *